Pi­ja­ni­sta i kom­po­zi­tor, pje­vač i šo­u­men, Austri­ja­nac Ro­bert Ver­ner, na­stu­pio je u okvi­ru „Don Bran­ko­vih da­na mu­zi­ke” na Ška­ljar­skoj pja­ci u ko­tor­skom Sta­rom gra­du. Iz­veo je za­ni­mljiv pro­gram na­zvan „Ži­vot je ka­ba­re“. Sam za elek­trič­nim kla­vi­rom, pot­po­mog­nut po­ja­ča­li­ma i mik­se­tom, kao i ma­lim kom­pju­te­rom kao pod­sjet­ni­kom za re­per­to­ar, vr­sni pi­ja­ni­sta i za­ba­vljač je oda­bra­nim me­lo­di­ja­ma svjet­skog mju­zi­kla Laj­ze Mi­ne­li, Fren­ka Si­na­tre..., ali i autor­skim kom­po­zi­ci­ja­ma, uspio da ostva­ri li­je­pu ko­mu­ni­ka­ci­ju sa pu­bli­kom. Ver­ne­rov na­stup po­tra­jao je ci­je­la dva sa­ta, dok su po­sje­ti­o­ci stal­no kru­ži­li, za­staj­ki­va­li, pri­vu­če­ni pit­kim zvu­ci­ma kla­vi­ra i pje­smom nje­žnog te­no­ra, sje­da­li, slu­ša­li, od­la­zi­li, a umjet­nik ni­zao kom­po­zi­ci­je jed­nu za dru­gom. Me­đu pu­bli­kom su bi­li i go­spo­din Pi­us Fi­šer, biv­ši am­ba­sa­dor i pred­stav­ni­ci Am­ba­sa­de Nje­mač­ke u Cr­noj Go­ri, te Da­rin­ka Ma­tić Ma­ro­vić, naj­po­zna­ti­ja di­ri­gent­ki­nja na ovim pro­sto­ri­ma, ko­ja se za naš list ra­do fo­to­gra­fi­sa­la sa umjet­ni­kom.
- Li­jep pro­gram, in­te­re­san­tan, pu­bli­ka je do­bro re­a­go­va­la na Ver­ne­ro­ve kom­po­zi­ci­je kao i na ove dru­ge, ve­če je uspje­lo, a ima­će­mo pri­li­ku da ga slu­ša­mo i su­tra uve­če, ko­men­ta­ri­sa­la je Ma­tić Ma­ro­vić.
Ro­be­rt Ver­ner je pod po­kro­vi­telj­stvom Am­ba­sa­de Austri­je u Cr­noj Go­ri, uz part­ne­ra kom­pa­ni­je „Yama­ha“, ra­ni­je odr­žao kon­cer­te u Bi­je­lom Po­lju, Ba­ru i Bu­dvi.
- Od cr­no­gor­ske pu­bli­ke sam do­bio ja­ko po­zi­ti­van „fid­bek“, či­ni mi se da je ov­da­šnje lju­de mo­ja mu­zi­ka po­ni­je­la vi­še ne­go što je to slu­čaj u Be­ču, po­što je beč­ka pu­bli­ka ma­lo raz­ma­že­na. Ta­ko­đe imam an­ga­žman sa Beč­kom fil­har­mo­ni­jom, na­stu­pam na nji­ho­vim ba­lo­vi­ma, do kra­ja go­di­ne sam „bu­ki­ran“, imam mno­go na­stu­pa, iz­me­đu osta­lih, bi­ću i u Zan­zi­ba­ru do kra­ja go­di­ne. Ni­sam sa­mo re­pro­duk­tiv­ni umjet­nik, ne­go i kre­a­tiv­ni, pro­duk­tiv­ni, te ću i ta­mo, kao i ov­dje, svi­ra­ti kla­vir i iz­vo­di­ti svo­je kom­po­zi­ci­je, ka­že Ver­ner. Kla­vir je po­čeo da uči od svog oca, a na­sta­vio je sa ško­lo­va­njem u Be­ču, gdje je po­stao fa­sci­ni­ran mu­zi­kom, pri­je sve­ga ope­rom i dže­zom. To­kom stu­di­ja u Bra­ti­sla­vi, po­lje in­te­re­so­va­nja je pro­ši­rio na raz­li­či­te mu­zič­ke sti­lo­ve i žan­ro­ve, po­seb­no džez, rok i pop mu­zi­ku. Pje­vač­ku ka­ri­je­ru je za­po­čeo s ope­ret­skim re­per­to­a­rom, a na­sta­vio kao so­li­sta (kon­tra te­nor) u beč­koj Dr­žav­noj ope­ri, gdje je bio an­ga­žo­van 25 go­di­na. Za to vri­je­me, po­čeo je i da kom­po­nu­je. Ob­ja­vio je vi­še kom­pakt-di­sko­va sa svo­jim dje­li­ma. Za­ni­mljiv je nje­gov pre­la­zak od oper­ske mu­zi­ke i kla­si­ke ka opu­šte­ni­joj mu­zi­ci, ka­kav je džez, ka­ba­ret­ska mu­zi­ka.
- To bi se mo­glo na­zva­ti „po­vra­tak ko­ri­je­ni­ma“ – kad sam po­čeo da stu­di­ram kla­vi­ja­tu­re, je­dan pri­ja­telj sa ko­jim sam na­stu­pao u pop-ben­do­vi­ma ši­rom Austri­je, re­kao da bih ja mo­gao mno­go bo­lje da svi­ram kad bih imao ne­kog do­brog na­stav­ni­ka za pop-mu­zi­ku, on­da me je upo­znao sa go­spo­di­nom Val­te­rom Her­le­om, ko­ji je bio uči­telj ču­ve­nog ame­rič­kog mu­zi­ča­ra Vol­fa iz Los An­đe­le­sa. To je bio na­sta­vak ško­le ko­ja se­že da­lje u pro­šlost- na­stav­nik mog uči­te­lja je bio uče­nik Li­sta, a Li­stov na­stav­nik je bio uče­nik od Be­to­ve­na, ta­ko da bi­smo mo­gli re­ći da je moj na­čin mu­zi­ci­ra­nja na­sta­vak Be­to­ve­no­ve ško­le, re­kao nam je Ver­ner. M.D.P.


Mu­zi­ka svje­tlo­sti

„Don Bran­ko­vi da­ni mu­zi­ke” na­sta­vlja­ju se ve­če­ras kon­cer­tom u Cr­kiv Sve­tog Du­ha, ko­ji po­či­nje u 21 čas. Na kon­cer­tu na­slo­vlje­nom „Mu­zi­ka svje­tlo­sti” na­stu­pi­će dvo­ji­ca mla­dih pi­ja­ni­sta – Pe­ri­ca Mi­ha­lje­vić iz Hr­vat­ske i Uglje­ša Br­kljač iz Sr­bi­je. Spe­ci­fič­nost ovog kon­cer­ta ni­je sa­mo pru­ža­nje pri­li­ke mla­dim umjet­ni­ci­ma da se pred­sta­ve jav­no­sti, već i uka­zi­va­nje na te­žu si­tu­a­ci­ju u ko­joj se na­la­ze sli­je­pi umjet­ni­ci. Upra­vo zbog svog ta­len­ta, oni za­slu­žu­ju rav­no­prav­nu po­zi­ci­ju, ko­ju im Ko­to­rArt ove go­di­ne obez­bje­đu­je. Do­ga­đaj se or­ga­ni­zu­je u sa­rad­nji sa Bi­bli­o­te­kom za sli­je­pe Cr­ne Go­re i Ra­di­om Ho­mer.